Ovde je, reč o jednostavnoj geometriji. Ista dinamika integracije, zasnovana na širokoj upotrebi stakla. Ista želja za stalnim mešanjem sa pejzažom i osećajem blizine vode
Linije ove kuće, izgrađene na vrlo strmoj parceli u Sao Paolu - dočaravaju racionalističku arhitekturu Mies van der Rohea. Poznat je, između ostalog, po nemačkom paviljonu izgrađenom u Barseloni kao domaćina Svetske izložbe 1929. godine, koja je još uvek otvorena u podnožju Montjuica. 
Ovde je, kao i tamo, reč o jednostavnoj geometriji. Ista dinamika integracije, zasnovana na širokoj upotrebi stakla. Ista želja za stalnim mešanjem sa pejzažom i osećajem blizine vode. Pored definitivnog vezivanja za materijale koji se smatraju bitnim u rečniku arhitekture: beton i čelik.
Imajući u vidu distancu od skoro jednog veka, nije iznenađujuće to što je preovlađujuća tema koja spaja dve zgrade: transparentnost. Ideja o otvaranju kuće ka prostoru koji je okružuje kako bi se bolje uhvatilo svetlo i omogućio spektakularan pogled za ljude koji tu borave, iz različitih tačaka gledišta. 
„Rad na granici između maksimalne transparentnosti i idealnog nivoa privatnosti za svaki prostor bio je moj najveći izazov“, kaže arhitekta iz Sao Paola, Fernanda Markues, autorka projekta. „Takođe je postojala potreba da se kuća umetne u parcelu, da se sačuvaju i ispoštuju postojeća stabla, i, ono što je očigledno, da se uzme u obzir značajna strmina“, dodaje ona.
Međutim, kada su sobe bile pripremljene, sve ostalo, prema Fernandi, bilo je pitanje artikulacije prostora oko ključnih elemenata. „Na ulazu, na primer, nalazi se vodeno ogledalo preko kog prelaze ulazne stepenica. Žuti zid koji prolazi kroz celu zgradu drži gostinjski toalet, kuhinju, ostavu i servisne stepenice ”, objašnjava ona. 
Još jedna fokalna tačka, spiralno stepenište, pruža pristup do mezanina, gde su prostorija za medije, prostorija za fitness i balkon, sa svojim kaminom. Donji sprat je porodični prostor, a sadrži igraonicu i tri apartmana. Ulaz u glavnu spavaću sobu je preko širokog hodnika koji se otvara ka dva kupatila, muškom i ženskom - i garderoberu.
Dnevni boravak je povezan sa trpezarijom preko staklene zone, koja služi za cirkulisanje, a koja objedinjuje verandu, beskrajni bazen bez ivice i bočnu baštu. Trpezarija se otvara direktno ka spolja. Dakle, gotovo u potpunosti okružena staklenim pločama, kuća izgleda kao da je uronjena u okolni pejzaž. 
Ali to ne znači da je arhitekta izostavila osećaj topline koji je prikladan za porodičnu kuću. „Za unutrašnjost sam izabrala da napravim introspektivnije scenografije, zasnovane na indirektnom osvetljenju, posebno u dnevnoj sobi koja ima dvostruki plafon - i korišćenjem toplijih površina, kao što je drvo. Na kraju krajeva, kuća mora izgledati kao dom ”.
