Upravo ta dinamika nastaje u njenom projektu, objašnjavajući projekat posetiocu jednostavno ga stavljajući u centar od prvog trenutka dok stoji ispred fasade prema ulici - neprozirne monolitne ploče, prekrivene tamnim kamenom
Od početka istorije, "javna" arhitektura - arhitektura koju su izgradile institucije crkve i države, služila je kao oruđe u oblikovanju svesti masa. Njene masivne dimenzije, raspored prostora i izbor materijala napravljeni su sa ciljem stvaranja osećaja kretanja između dimenzija u gledaocu i posetiocu - od svakodnevnog, jednostavnog i često inferiornog - do mesta koja su uzvišena, nadahnjujuća i koja poseduje impresivnu veličanstvenost - domovima među privilegovanim ljudima - predstavnika Boga na zemlji.
Faraoni u drevnom Egiptu, pod uticajem Nila koji teče pravolinijski, projektovali su svoje hramove kao materijalno iskustvo koje zauzima mnogo prostora. Na putu, posetioci hramova se kreću duž dugih krakova koji postaju sve zapleteniji i sve dublji, prolazeći kroz prostorije u svakoj od kojih se prikazuje trag ka sledećoj, i gde se čini da vas svaki prelaz približava uzvišenom i šokantnom, a koji će samo odabrani moći da vide.
Zapadna moderna arhitektura nastojala se osloboditi svojih temelja baziranih na propagandi i poslužiti kao odraz vrednosti društva, njegove kulture i tehnoloških mogućnosti. Namera je da služi javnosti i ciljevima nacionalne vlade - ne više u vidu svetih mesta, već kao funkcionalnih javnih zgrada koje nude dobrodošlicu i koje su demokratske prirode. Shodno tome, značaj promene mentalnog sklopa posetioca je skoro potpuno odsutan iz diskursa dizajna u poslednjih nekoliko vekova.
Kada je reč o arhitekturi na lokalnom nivou - naime, o arhitekturi koja se koristi u planiranju privatnih rezidencija – na iskustvo promene svesti pri ulasku u kuću teško se ikada pomisli u današnjem procesu dizajna, pošto je izgubio značaj pre određenog vremena. Stambeni prostor i dnevna soba su tako napravljeni kao jedan komad, odvojeni od ulice samo vratima, i fizički i metaforički.
Kuća koja se ovde pominje govori o iskustvu. Upravo ta dinamika nastaje u njenom projektu, objašnjavajući projekat posetiocu jednostavno ga stavljajući u centar od prvog trenutka dok stoji ispred fasade prema ulici - neprozirne monolitne ploče, prekrivene tamnim kamenom. Nepropusnost zida je omekšana drvoredom mladih stabala koji usmerava posetioca duž popločane staze, direktno u unutrašnje dvorište okruženo poluprozirnim delom od drveta, prvim u nizu unutrašnjih dvorišta koja čine ključni princip u projektovanju kuće.
Šetnja stazom, kao i ulazak u zatvorene prostore, deo je procesa odvajanja od spoljnog sveta i dubljeg razmatranja o sadašnjem trenutku. Sada se može posvetiti puna pažnja strukturi, koja je zarobljena u svojim prostorima kao zatvorenik - dok stojimo pred velikim, prozirnim zidom od zavesa na kom možemo videti što se događa u kući, apsolutno transparentno, ponešto rezervisano za posetioce pozvane zato što cene takvu lepotu.
Iako je fasada okrenuta ka ulici zamišljena kao neprozirna masa i čini se da čuva tajanstvenu tajnu, čim pređemo liniju drvenih „senica“, prostorije kuće iznenada postaju vidljive u svoj svojoj jednostavnosti. Proces stupanja u neprozirnost, a zatim uočavanje privatne unutrašnjosti kako se pojavljuje iz zapečaćenih, skrivenih i monolitnih, u otvorene i svetlom ispunjene prostorije, čini se kao da će potvrditi da ste ušli u mesto koje je sada izloženo - privatne delove kuće. Ovde je geometrija jednostavna i minimalistička, čista i transparentna u svom obliku i materijalima, gotovo kao da je neko okrenuo sve svoje karte licem prema gore na stolu.
Druga unutrašnja dvorišta, kao i staklena balustrada koja okružuje bazen za plivanje, odvajajući ga od ostalih spoljnih prostora, naizgled spaja sva iskustva posetioca u fokusirano i prodorno iskustvo koje jasno navodi granice onoga što je dozvoljeno i moguće, i definiše kuću kao privatno i intimno iskustvo.
